Putovanje motociklom po Norveškoj: povratak fjordovima i slobodi

Kod nekih strast prema motociklima počinje prvim trkama mopedima protiv drugara iz komšiluka, kod drugih čačkanjem sa ocem u garaži. Kod mene je putovanje konačno pokrenulo strast prema motociklima. U leto 2019. kao praktikant u 1000PS uzimam Hondu CB500X i sa dvojicom prijatelja vozim u Norvešku. Pre toga moj motociklistički hobi uglavnom se svodio na povremeno enduro lutanje sa ocem po Sloveniji. Da li mi praksa, slučajno pronađena tokom studija novinarstva, zaista odgovara, tada još ne znam. Posle te prve velike ture – već više. Voziti motocikl i pritom otkrivati svet? To je to! Sedam godina kasnije vraćam se i želim da saznam da li me sever i dalje osvaja kao tada.

Neke stvari su se ipak promenile tokom godina. Ovog puta ne sedim sam na motociklu, već u društvu. Mašina je, kao i tada, A2 avanturistički motocikl, novi BMW F 450 GS. Za putovanje od nekoliko hiljada kilometara to na prvi pogled može zvučati kao neobičan izbor. 420 kubika i 48 KS ipak nisu brojke kojima se pobeđuje u razgovoru u kafiću. Ali mali GS je izabran namerno. Na svojoj prvoj turi po Norveškoj imao sam samo A2 dozvolu i zato sam vozio A2 avanturistički motocikl. Sada želim da saznam da li mi to i dalje odgovara ili sam u međuvremenu podlegao ludilu za većom snagom. Norveška je za to pravo okruženje. Uz ovdašnji uobičajeni, lagani tempo putovanja, 48 konjića se sasvim dobro uklapa. Koliko je BMW udoban na duže staze sa suvozačicom, ipak zaslužuje poseban test na dugim relacijama.

Još nešto razlikuje ovu turu od one tada. 2019. smo sa malo novca i još manje plana jednostavno obilazili najpoznatije atrakcije. Jedan od moja dva prijatelja je čak položio vozački baš za to putovanje. Živeli smo iz dana u dan i puštali da putovanje teče samo od sebe. Tu slobodu i dalje volim. Zato organizovane grupne vožnje nisu za mene. Hoću da stanem kad, gde i koliko dugo želim. Istovremeno, samostalno istraživanje dobrih ruta, znamenitosti, zanimljivih usputnih stanica i odgovarajućeg smeštaja oduzima vreme i energiju. A upravo vreme sa godinama postaje sve ređe dobro. Zato sam za ovo putovanje probao nešto novo: organizovano individualno putovanje. Profesionalci iz Feelgood Reisen obezbeđuju pripremu i brinu o svim fiksnim tačkama ture od dolaska do odlaska, a mi sami uživamo u programu. Koliko je to dobro funkcionisalo? Sve je počelo na krajnjem severu Nemačke.

BMW preuzimamo u Hamburgu i vozimo do Kila. Odatle nas veliki Color Line trajekt za oko 20 sati prevozi do Osla. Alternativno, moglo bi se voziti na sever kroz Dansku i zatim uzeti trajektnu liniju za Norvešku. Tako bi od naše polazne tačke bilo oko 500 dodatnih kilometara autoputem do severa Danske, ali i znatno kraća plovidba do Kristiansanda. 2019. upravo sam tako i putovao. Za nas je ovog puta duga trajektna linija deo odmora. Ipak želimo da se vratimo korenima, a ne da što brže štikliramo kilometre.

Plovidba mi više liči na malo krstarenje nego na neophodan prevoz. Restorani, prodavnice, pabovi sa živom muzikom, zatvoreni bazen i još mnogo toga čine već i sam dolazak doživljajem. Svoje dosadašnje velike vožnje trajektom ka Grčkoj ili Siciliji pamtim kao znatno rustičnije. Za razliku od onih pomalo zapuštenih brodova italijanskih i grčkih trajektnih kompanija, Color Line je u odličnom stanju i potpuno prijatno iskustvo.

Od Osla najpre idemo na sever, kroz blago brdovito područje i naizgled beskrajne četinarske šume blizu švedske granice. Ko pri pomenu Norveške misli isključivo na dramatične fjordove, ovde prvo vidi drugu stranu zemlje. Iskonsku, prostranu i iznenađujuće usamljenu. Znakovi za losove pored puta savršeno se uklapaju. U Skåbuu, najvišem stalno naseljenom mestu Skandinavije, dopada mi se to rustično okruženje i mogućnosti za boravak napolju. Planinarenje i vožnja bicikla se nameću, a za ljubitelje makadama tu je i norveški TET, koji prolazi ovuda. Okolne visoravni su veoma retko naseljene, ali istovremeno nisu ni previše surove za vožnju. Zato je okolina Skåbua najbolje mesto u južnoj Norveškoj da se malo igrate u blatu.

Pošto je vreme prvih dana u Norveškoj prilično skromno, a moja pratilja se pred kišom i jednocifrenim temperaturama nestrpljivo nada kraju dana vožnje, ovog puta preskačemo vožnju po makadamu. Ugodni Fjellhotell i fina večera od lokalnih namirnica posle mokrog dana vožnje ponovo nas zagrevaju. Vlasnik Henrik služi najfinija jela, sve sami proizvedeno ili ulovljeno. Tako prvi dan putovanja na dva točka već ima veoma fin završetak.

Prelazak iz pregrejane srednje Evrope u norveško leto i narednih dana ispada prilično svež. Uglavnom imamo oko 15 stepeni, a ponekad su temperature jednocifrene. Grejane ručke na našem GS-u zato prihvatam sa zahvalnošću. Ipak, u početku se lagano drhteći kotrljamo kroz predeo, a kišno odelo ima posla na pretek. Tek posle više od nedelju dana doživljavamo prvi dan potpuno bez kiše. A ovo pasje vreme uopšte nije tipično za norveško leto, već posledica opštih vremenskih ćudi leta 2026. Dok se u centralnoj Evropi gomila vrućina, u Norveškoj posle hladnog proleća sledi veoma kišovito leto.

Ali i u normalnim godinama ima smisla pripremiti se za povremene pljuskove, jer zapadna obala Norveške spada u najkišovitije regione Evrope. Za ovakvo putovanje smatram da je troslojni laminat pametan izbor, a i otpornost prtljaga na vremenske uslove treba shvatiti jednako ozbiljno. Mi se oslanjamo na odgovarajuće vodootporan prtljag SW-Motech. Po ovakvom vremenu to nije usputno pitanje opreme. Uveče želite da izađete iz mokre odeće, a ne da još sušite i sadržaj torbi.

Koliko god prostrane šume bile lepe, blaga brda mojoj pratilji na duže staze isprva deluju pomalo monotono. „Izgleda kao kod kuće“, glasi komentar. Zajedno sa upornom hladnoćom, to primetno prigušuje oduševljenje naše norveške početnice. Onda skrećemo na zapad. U turističkom mestu Lom norveško pecivo sa cimetom greje iznutra, a na narednim kilometrima konačno stižu oni predeli koji su mi se urezali u pamćenje na prvoj turi.

Surove stene, visoke planine koje su glečeri i led oblikovali milionima godina, a između njih vijugaju uske asfaltne trake. Ovde, okruženi nacionalnim parkovima Jotunheimen, Breheimen, Reinheimen i Ottadalen, pružaju se zapanjujuće panorame u svakom pravcu. Jedan od vrhunaca je slepi put sa naplatom putarine gore na Dalsnibbu. Na vidikovcu na oko 1.500 metara hladan vetar nam zviždi oko ušiju, ali nije važno. Spektakularan pogled od 360° dovoljan je razlog da se bar jednom u životu motociklom dođe u Norvešku.

Posebno je impresivan prelaz sa Dalsnibbe dole do Geirangerfjorda. Maločas se nad putem još dižu ogromni kameni zidovi, predeo deluje surovo i hladno. Onda pratimo potoke, reke i vodopade niz dolinu. Postaje zelenije, vazduh topliji, i odjednom pred nama leži plava voda. Oseća se miris mora, a u mislima se i dalje sedi gore u visokim planinama. Ta neposredna kombinacija planina, vode i sočno zelenih padina fascinira me i pri drugoj poseti Skandinaviji. Naravno, razumem svakoga ko svoj motocikl radije usmerava ka prijatno toplom jugu. Ni ja ne moram svako leto na sever. Ali ovaj surovi, raznoliki predeo, koji se ne može porediti ni sa čim u kontinentalnoj Evropi, pouzdano mi je ponovo upalio oduševljenje. Strava!

Narednih dana naša ruta vijuga duž zapadne obale oko rukavaca fjordova i preko ostrva. Široki pogledi na vodu i planine smenjuju se sa malim selima, kratkim planinskim prevojima i životinjama pored puta. Mapa pritom ozbiljno vara. Između dva naizgled bliska mesta mogu se nalaziti dugi obilasci duž obale. Tu su i putevi koji se priljubljuju uz stene i čak i na važnim pravcima postaju iznenađujuće uski. Kada se tu sretnu iznajmljeni automobili i kamperi, a turisti razrogačenih očiju bore sa potpunom preopterećenošću svojih vozačkih veština, brzo može nastati haos.

Na motociklu sam, uprkos vremenu, srećan zbog manje potrebe za prostorom. Tako ne samo da se lako prolazi kroz kolone kampera, već se može održavati i veća prosečna brzina. Zbog širine automobila, u stalnim slepim zavojima na uskim putevima mora se voziti na pola preglednosti. Na dva točka i uz čist izbor linije vožnje, može se znatno bezbrižnije i dinamičnije zaći u krivinu. Ipak, u Norveškoj se zaista brzo ne putuje. Za to se brinu ograničenje brzine od 80 km/h i drakonske kazne. Kao okvirna vrednost sa našeg putovanja, za 250 kilometara treba planirati i pet do šest sati vožnje. Tome se dodaju pauze za fotografisanje i razgledanja. Zato obavezno odvojite vreme!

Više vožnji trajektom u jednom danu deo je ovakvog putovanja. Za nas kratke plovidbe funkcionišu jednostavno. Čekanje od 15 - 45 min nije predugo, plaćanje je bezgotovinsko ili putem očitavanja registarskih tablica, a saloni na trajektima pružaju dobrodošle pauze od vremena i sedišta. Ima i poseban šarm u miru posmatrati vodu i predeo sa palube. Za nas su prilično kratke plovidbe savršena pauza, posle koje osveženi i motivisani nastavljamo put.

Da bi skakanje sa ostrva na ostrvo i istraživanje obale uopšte teklo glatko, brine se unapred zadata ruta. Kako pratimo rutu? Pripremljene trase dobijamo od Feelgood Reisen kao trackove. Uz to za putovanje dobijamo vremenski ograničen Tourer-Plus pristup za Kurviger. Aplikacija je namenjena motociklistima i omogućava nam da pratimo planirane rute, a da svaki dan sami ne slažemo slagalicu ruta. Za mene je ovo prvi put da koristim Kurviger na putovanju i posle kratkog perioda navikavanja sve teče bez problema. Posle putovanja plaćeni pristup Tourer-Plus automatski ističe.

Ali ne morate obavezno koristiti Kurviger. Isporučeni trackovi se mogu preneti i kao GPX fajlovi na sopstveni navigacioni sistem. Najvažnije je ionako da zahvaljujući rutama pronađete najbolja mesta i trase, bez razbijanja glave ili listanja vodiča. Sedi, prati liniju i uživaj. Usput stajemo kad nam se prohte, a ipak profitiramo od puteva i usputnih stanica koje bismo kao neupućeni lako prevideli.

Ostaje još pitanje kako prikazati navigaciju. Obično rado koristim pametni telefon na motociklu. Ali pri dugotrajnoj kiši kapi na ekranu osetljivom na dodir mogu da razviju sopstveni život. Zato se ovog puta odlučujem za Chigee AIO-6, koji može da donese Apple CarPlay i Android Auto na svaki motocikl. Moj telefon ostaje u džepu, dok Kurviger preko Android Auto koristim na Chigee ekranu osetljivom na dodir. Na našoj turi to funkcioniše odlično. Ekran je jasno čitljiv, može se koristiti u rukavicama i kiša ga ne dotiče. Uz korišćeni adapter staje u originalni BMW nosač navigacije i može se upravljati i preko BMW komandi na upravljaču. Mogućnosti proširenja senzorima pritiska u gumama i kamerama su mi pritom sporedne. Moja konkretna korist je jednostavno navigacija kojom se pouzdano upravlja i koja radi čak i u najnepovoljnijim uslovima.

Pripremljene rute vode nas pored mnogo razloga da siđemo sa motocikla. U regionu Gaular na programu su vodopadi poput Huldefossena. Kod Skjervsfossena huktava voda i stari, divno zavojiti planinski put leže tik jedno uz drugo. Baš prava mešavina za dan na motociklu. Tu je i jedanaest oštrih zavoja Trollstigena između surovih stena, koje su, prema legendi, okamenjeni trolovi.

Ili kanjon Gudbrandsjuvet, u kojem se reka Valldøla uz moćnu tutnjavu probija kroz usku pukotinu u steni. Ove pauze mi funkcionišu tako dobro upravo zato što dopunjuju vožnju. Ne vozi se samo od hotela do hotela, sa pogledom prikovanim za središnju liniju, već se usput ponese nešto što prevazilazi sledeću lepu krivinu.

I kulturno Norveška ima mnogo toga da ponudi. Na primer, drvena crkva Hopperstad, izgrađena 1070. godine, jedna od poslednjih očuvanih drvenih crkava Norveške. Impresionira me svojim drvorezbarskim radovima i srednjovekovnim freskama u unutrašnjosti.

Na ptičjem ostrvu Runde atrakcija su pak litice i hiljade morskih ptica, među njima i ikonični morski papagaji. Ko ceo dan samo pogledom traži sledeću deonicu, lako previdi koliko toga ima da se otkrije pored puta. Uz sada mestimično blagonaklonije vreme, uživamo upravo u toj raznolikosti.

Među redom lepim smeštajima na našem putovanju, posebno mi je u sećanju ostao hotel Kviknes u Balestrandu. Mesto na Sognefjordu razvilo se u 19. i 20. veku u centar norveškog romantizma i postalo dom mnogih umetnika. Mesto je puno vila sa raskošnim ukrasima i zmajevim glavama na zabatima krovova. Dragulj Balestranda je hotel Kviknes, izgrađen u švajcarskom stilu. Unutra se to nastavlja. Drvorezbarije, slike i čitav nameštaj čine noćenje posebnom tačkom programa.

Sigurd Kvikne, direktor i domaćin četvrte generacije, priča mi o svojoj porodici, koja je kuću preuzela 1877. i dalje je razvijala, kao i o slavnim gostima koji su tokom godina koračali kroz bogato ukrašene sale. Ovde se istorija može otkriti između večere i odlaska na spavanje. Na svojoj prvoj, prilično neplaniranoj turi po Norveškoj, takvo mesto verovatno ne bih ni imao na listi. Ovog puta je za mene vrhunac. Jer se ovde odigrao i deo nemačke, odnosno svetske istorije.

Tako mi Sigurd priča da je nemački car Vilhelm II bio veliki obožavalac Norveške. Sprijateljio se sa umetnikom Hansom Dalom i od 1910. Balestrand je učinio svojom stalnom rezidencijom za godišnji letnji odmor. Kako priliči caru, nije dolazio sam na svojoj jahti, već uz diskretnu pratnju do 26 ratnih brodova. Ne baš bezazleno u tada neutralnoj Norveškoj. Ali Vilhelm je bio zainteresovan isključivo za odmor i čak se Norvežanima odužio statuom nordijskog junaka iz saga Fritjofa Hrabrog, visokom 22 metra, na suprotnoj strani fjorda.

Tako Vilhelm i u julu 1914. boravi u Balestrandu, iako je politička situacija u Evropi nakon ubistva austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu i usled ultimatuma Srbiji koji je usledio napeta do pucanja. Sigurd pokazuje na lepo ukrašenu drvenu stolicu u centralnoj prostoriji u prizemlju hotela. Unaokolo prolaze hotelski gosti, od kojih bi svako mogao da sedne na tu stolicu. Ali 25. jula 1914. upravo na ovoj stolici sedi car Vilhelm kada prima vest o isteku ultimatuma. Prekida odmor, odmah plovi za Kil, gde ga čeka početak Velikog rata. Nikada se više ne vraća u Balestrand. Na donjoj strani stolice i danas se nalazi kopija poruke koja podseća na događaje iz 1914. Velika svetska istorija time dobija iznenađujuće opipljiv predmet. Upravo takve priče tražim na putovanjima. Ne samo još jednu lepu fotografiju fjorda, već detalj koji ostaje u glavi i daje mestu dodatnu draž.

Sve oduševljenje ne sme da prikrije najveću manu ovog putovanja. Norveška je skupa. Za obrok u restoranu susrećemo cene od otprilike 20 do 50 evra, a pivo, zavisno od veličine, sasvim lako košta 10 do 15 evra ili više. To su naša zapažanja o cenama na putovanju, a ne opšti cenovnik. Ipak se brzo primeti da redovno svraćanje u restorane uzima pozamašan deo budžeta za odmor. Troškove naravno možete smanjiti hranom iz supermarketa i kampovima, ali zaista jeftin norveški odmor teško da će biti.

Ni posle napuštanja obale ne ponestaje nam razloga za divljenje. Na Hardangervidi pucaju široki pogledi na oskudni planinski predeo unutrašnjosti Norveške. Planiranje rute nas uvek iznova vodi na manje puteve koje bih bez poznavanja terena lako promašio. Umesto da zajedno sa kamionima i kamperima nestanemo u tunelu, biramo slikovite stare planinske puteve. Na starom putu preko Røldalsfjelleta delimo trasu sa ovcama i još jednom uživamo upravo u onom miru kojeg između poznatih znamenitosti ponekad nedostaje. To mi se na turi posebno dopada. Velika imena su tu, ali radost donose i nepoznate veze između njih. Posle ukupno deset dana u Norveškoj, konačno kroz četinarske šume krećemo nazad ka trajektu za Kil.

Ko je sada dobio apetit za Norvešku, ali poput mene nema ni vremena ni volje za kompletno planiranje putovanja, kod Feelgood Reisen nalazi različite mogućnosti. Samo za južni deo Norveške, obeležen fjordovima, na izboru je šest organizovanih individualnih putovanja. Uz to dolaze tri ture „off the beaten track“ sa delom makadama za terensku frakciju i još šest individualnih putovanja na daleki sever u pravcu Nordkapa. Pritom ne mora odmah biti veliko luksuzno putovanje. Ponuda se kreće od „Fjordovi po štedljivoj tarifi“ sa osam dana, dolaskom kroz Dansku i kratkom plovidbom trajektom za nešto preko 1.000 evra do „Fjordovi de Luxe“. U ovoj varijanti putuje se 14 dana, vidi se znatno više i malo se bolje uživa u smeštaju. Program se, osim toga, ne ograničava samo na Norvešku. Slična putovanja postoje kroz Švedsku, Finsku, baltičke države i razne zemlje južne Evrope. Ko ipak radije putuje sa vodičem i grupom, naći će i vođene ture. A za sve čija žudnja za daljinama traži još veće skokove, u programu su, između ostalog, Maroko, Kanada, Island, Novi Zeland i Australija. Tu se može i duže listati i razmišljati kuda će voditi sledeća velika tura. Svi detalji i informacije o Feelgood motociklističkim putovanjima nalaze se ovde.

Isplati li se Norveška uprkos kiši, troškovima i laganom tempu? Za mene – da. Ko traži fjordove, male puteve i priče van sedišta i može da živi sa promenljivim vremenom, ovde nalazi mnogo razloga za dolazak. Organizovano individualno putovanje odmah je odlično funkcionisalo i savršeno se uklopilo u moju želju da putujem samostalno, a ipak profitiram od dobre pripreme. Odgovor na moje lično polazno pitanje je jasan. Posle svih kilometara od 2019, sjajne mašine ispod zadnjice jesu zabavne do spektakularne, ali me i dalje najviše fascinira ono doživljeno, nezavisno od kubikaže i konjskih snaga. Neposredno osetiti mesta, udahnuti okruženje i poneti uspomene – to je za mene najveće uživanje na dva točka. I tako će verovatno ostati još mnogo godina!