10 legendarnih dvotaktnih motocikala koji su ispisali istoriju

Dvotaktni motocikli imaju potpuno poseban karakter: malu težinu, spontanu isporuku snage, prepoznatljiv zvuk i, naravno, nezaobilazan plavi dim iz auspuha. Iako mnogi od najpoznatijih dvotaktaša potiču iz trka, i za drum su nastale mašine koje su obeležile čitave generacije. Neke od njih se i danas mogu naći na tržištu polovnih motocikala. Izabrali smo deset posebno legendarnih dvotaktnih motocikala.

Yamaha RD 350 YPVS je za mnoge dvotaktni drumski motocikl par excellence. Njen tečno hlađeni dvocilindraš spaja malu težinu sa snagom koja je za to vreme bila impresivna i isporukom snage koja vozaču vrlo jasno daje do znanja kada motor ulazi u svoju zonu komfora. YPVS sistem kontrole izduvnih kanala učinio je RD uglađenijom od prethodnica, a da joj nije oduzeo tipičan dvotaktni karakter. Danas je tražen klasik, ali i dalje mašina koja se zaista vozi, a ne samo izlaže.

Teško da je ijedan motocikl krajem 1980-ih i početkom 1990-ih doneo više Grand Prix atmosfere na javne puteve od Suzuki RGV 250 Gamma. Kompaktni V2 dvotaktaš, mala težina i šasija oštra kao žilet učinili su je mašinom koja nije fascinirala toliko apsolutnom maksimalnom snagom koliko celokupnim konceptom. RGV je tražila obrtaje, angažman i vozača spremnog da radi menjačem. Njena tehnika je kasnije postala i osnova za još jednu dvotaktnu legendu: Aprilia RS 250.

Aprilia RS 250 bila je na neki način veliko finale registrovanih dvotaktnih sportskih motocikala. Sa V2 motorom preuzetim iz Suzuki RGV, italijanskim znanjem o šasijama i izgledom koji je direktno podsećao na Grand Prix trke, bila je pravi motocikl iz snova 1990-ih. Njena fascinacija i danas proizilazi manje iz golih podataka o snazi, a više iz kombinacije male težine, preciznog upravljanja i eksplozivne isporuke snage. Dobri primerci su shodno tome danas veoma traženi.

Za bezbroj mladih Aprilia RS 125 bila je prvi motocikl koji se zaista osećao kao prava trkačka mašina. Puna oplata, aluminijumski ram, sportski položaj sedenja i jednocilindrični dvotaktaš koji rado turira učinili su je poster-motociklom čitave generacije. Naročito u otključanoj verziji, RS je nudila performanse daleko iznad onoga što se danas povezuje sa klasom od 125 kubika. Istovremeno je svoje vlasnike rano naučila da dvotaktaši traže pažnju, toplo ulje i povremeno ključ.

Ako je Aprilia RS 125 bila razuman italijanski san mladosti, onda je Cagiva Mito bila naročito ekstravagantna varijanta. Kasnije verzije su izgledom nepogrešivo podsećale na Ducati 916 i time više ličile na egzotični supersportski motocikl nego na početnički model za vozačku dozvolu. Tome su se pridružili agresivan dvotaktni motor, visoki obrtaji i kod ranih varijanti čak menjač sa sedam brzina. Mito je oličenje ere u kojoj su proizvođači u modele od 125 kubika ulagali trud koji je danas teško zamisliv.

Nije svaki dvotaktni san nosio punu oplatu. Yamaha DT 125 bila je za generacije početnika jedan od najsvestranijih motocikala uopšte. Laka, nekomplikovana, dovoljno terenski sposobna za poljske puteve, a istovremeno dovoljno praktična za školu, posao ili svakodnevnu vožnju kroz grad. Njen jednocilindrični dvotaktaš nudio je upravo onu mešavinu pitomog donjeg opsega obrtaja i dodatnog potiska na višim obrtajima koja dvotaktaše čini tako zabavnim. DT je bila manje egzotična od RS ili Mito – ali je zato bila dostupna mnogo većem broju ljudi.

Kawasaki H2 750 spada u mašine koje su utemeljile divlju reputaciju velikih dvotaktaša. Početkom 1970-ih Kawasaki je spojio trocilindrični dvotaktaš od 750 kubika sa relativno jednostavnom šasijom i tako stvorio motocikl čiji je motor naizgled uvek bio korak ispred ostatka mašine. Ogroman potisak, mala težina i karakterističan zvuk trocilindraša učinili su H2 ikonom. Danas je mnogo više kolekcionarski primerak nego motocikl za svaki dan, ali njena reputacija živi i danas.

Suzuki GT 750 je dokazala da dvotakt ne mora nužno značiti malo, nervozno i beskompromisno. Veliki trocilindraš bio je vodeno hlađen i koncipiran kao udoban drumski motocikl. Time je GT predstavljala potpuno drugačiji pristup dvotaktašu od kasnijih lakih sportskih mašina. Zbog svog robusnog izgleda na nemačkom govornom području dobila je legendarni nadimak „Wasserbüffel“ (vodeni bivo). Upravo taj kontrast između velikog turističkog motocikla i dvotaktnog trocilindraša koji se dimi čini je i danas tako posebnom.

Vespa PX možda bolje od bilo kog drugog vozila na ovoj listi pokazuje da je dvotaktni motor bio mnogo više od tehničkog rešenja za brze motocikle. Decenijama su različiti PX modeli oblikovali sliku ulica Evrope i mnogih drugih delova sveta. Vazdušno hlađeni dvotaktni motor, ručni menjač i karakteristična čelična karoserija učinili su Vespu kontrapunktom sve složenijim motociklima i skuterima. I danas postoji ogromna scena oko originalnih vozila, restauracija i tjuninga – i teško da je ijedan dvotaktaš kulturno tako duboko ukorenjen.

Teško da je ijedno motorizovano dvotočkaško vozilo u Austriji emotivno nabijenije od Puch Maxi. Nije bila sportski motocikl niti tehnička senzacija, već za bezbroj mladih jednostavno prvi korak ka motorizovanoj slobodi. Mali dvotaktni motor bio je jednostavne konstrukcije, robustan i pre svega odličan za samostalno petljanje, prepravke i – ne uvek sasvim legalno – izvlačenje malo više snage. Upravo zato Maxi živi i danas: kao oldtajmer, objekat tjuninga, vozilo za svaki dan i pokretni deo austrijske omladinske kulture.

Ovi motocikli teško da bi mogli biti različitiji. Između Puch Maxi i Kawasaki H2 su svetovi razlike, kao i između Vespe PX i Aprilie RS 250. Ipak im je zajedničko to što nisu bili samo tehnički proizvodi. Oni predstavljaju određena životna razdoblja, generacije i motociklističke kulture. Upravo u tome leži posebna fascinacija klasičnih dvotaktaša: ne pamtimo samo kako su se vozili, već i kako su zvučali, mirisali i kakav su osećaj pružali.