Poređenje koncepta: Ducati Hypermotard 698 Mono RVE naspram Monster

Razumno, ekonomično i pristupačno? Ne. Ducati Hypermotard 698 Mono RVE i Ducati Monster predstavljaju doduše najpovoljniji ulaz u sportski svet Ducatija i spadaju u pristupačnije modele u pogledu razvoja snage i praktičnosti za svakodnevnu upotrebu, ali nisu baš jeftini. Početne cene iznose 13.390 evra za Mono RVE i 12.390 evra za Monster u Nemačkoj. Ipak, kupcima se nudi mnogo: pored italijanskog šarma, najsavremenije tehnologije i stabilnog očuvanja vrednosti, poseduju sportski DNK koji je nepogrešiv. Bez obzira da li izbor padne na Mono ili Monster - oba motocikla nude impresivan odnos snage i težine, elektronske sadržaje, kao i visokokvalitetna postolja, kočnice i gume koje ne prave kompromise pri dinamičnoj vožnji na otvorenom putu.

Srce Mono modela je novorazvijeni Superquadro Mono, jedan cilindar zapremine 659 ccm, snage 77,5 KS pri 9750 o/min i maksimalnim brojem obrtaja od 10.250 o/min. Maksimalni obrtni moment iznosi 63 Nm pri 8000 o/min, a masa spremna za vožnju 151 kg. Kada snagu podelimo sa masom, dobijamo 0,51 KS/kg; to je za jedan cilindar već respektabilna cifra. Monster, s druge strane, pokreće Ducatijev prokušani Testastretta 90° V2, dakle dva cilindra zapremine 937 ccm, snage 111 KS pri 9250 o/min i 93 Nm pri 6.500 o/min. Uz masu spremnu za vožnju od 179 kg, dobija se čak 0,62 KS/kg, odnosno odnos snage i mase koji je za 20% veći nego kod Mono modela.

Pa ipak, ako zanemarimo različite prednosti i mane ova dva koncepta, geometriju, performanse vožnje i ostalu opremu, u praksi gotovo da nema razlike u performansama između ova dva motocikla. Uprkos razlici od 33,5 KS i 30 Nm, oni su u pogledu ubrzanja i vučne sile na otvorenom putu potpuno ravnopravni.

Ali kako je to moguće? Odgovor leži u prenosnim odnosima. Analizirali smo primarni, prenos u menjaču i sekundarni prenos i utvrdili da je Mono u relevantnim stepenima prenosa oko 20% kraće prenošen. Time se njegov za 20% niži odnos snage i mase u velikoj meri relativizuje, što dovodi do boljeg ubrzanja. Duži prenos Monster modela, s druge strane, omogućava potencijalno veće maksimalne brzine i obezbeđuje smireniji stil vožnje. To znači: Mono je idealan za one koji cene agilnost i brzo ubrzanje, dok je Monster pogodan za vozače koji preferiraju mirnu vožnju, udobno kruzovanje bez čestog menjanja brzina i veće maksimalne brzine.

Kraći prenos Mono modela donosi na otvorenom putu prave performanse, ali u gradskom saobraćaju brzo može postati nepraktičan. Prvi stepen prenosa je uglavnom pogodan za kretanje, dok drugi stepen pri niskom broju okretaja teži trzanju, a pri višem broju okretaja je vrlo agresivan. Zato se preporučuje korišćenje trećeg stepena prenosa, što u stop-start saobraćaju do oko 45 km/h izaziva blago trzanje pri konstantnoj brzini. Snažno zagrevanje kolektora u gužvi ili na semaforima takođe pokazuje da je Mono čistokrvan trkaći motocikl koji želi da bude vožen. Monster u ovim segmentima pokazuje više praktičnosti za svakodnevnu upotrebu, ne u poslednjem redu zahvaljujući dužem prenosu. Takođe nudi dobru preglednost, visoku agilnost i odlično funkcionišući quickshifter koji glatko menja i sa drugog na prvi stepen prenosa.

Za neke vozače visina sjedala Mono modela može delovati odbojno, jer sa standardnim sedištem iznosi 904 mm. Ova brojka je, međutim, relativna, jer 45 mm Marzocchi USD vilica sa 215 mm hoda i Sachs Monoshock amortizer sa 240 mm nude značajan negativni hod, zbog čega motocikl pri sedanju znatno propada. Uz opcionu Ducati opremu, visina sjedala se pored toga može smanjiti na 849 do 889 mm. Postolje Mono modela je sportski čvrsto podešeno, što na dobrom asfaltu omogućava visoke brzine i preciznu responzivnost prednjeg točka. Na lošijim delovima puta, međutim, ispoljava se slabost: vilica nije baš udobna i nedovoljno prigušuje neravnine. Ipak, postolje je spreda i pozadi u potpunosti podesivo, što omogućava individualna prilagođavanja. Udobnost sedenja je prilično niska, a pogodnost za vožnju sa suvozačem je ograničena. Nožne oslonce za suvozača fabrika ne montira, već se isporučuju samo kao deo paketa opreme.

Drugačije je kod Monster modela. Ovaj ima znatno nižu visinu sjedala od 820 mm, koja se uz opcionu Ducati opremu može podesiti na 775 do 800 mm. Postolje Monster modela je više usmereno ka udobnosti, što je posebno korisno na dužim turama. Ipak, jako uranjanje prednjeg dela pri naglom kočenju može delovati ometajuće. U standardnoj verziji Monster modela podesivo je samo predopterećenje na zadnjem federbeinu; druge prilagodbe nisu moguće. Poznavaoci ili imućniji stoga posežu za SP varijantom, koja je opremljena potpuno podesivim Öhlins postoljem.

Važna stavka za duže ture, koja upada u oči kod Mono modela, jeste spremnik za gorivo od 12 litara u poređenju sa spremnikom od 14 litara kod Monster modela. Pri potrošnji od 4,8 l/100 km kod Mono modela i 5,2 l/100 km kod Monster modela, razlika u početku može delovati mala, ali žeđ Mono modela značajno raste sa povećanjem brzine. Nakon oko 180 pređenih kilometara javlja se rezerva goriva, a nakon 200 km hitno treba dosuti gorivo, dok Monster model može bez problema preći još 50 km.

Za brze supermoto ili kart staze, Mono je gotovo „spreman za trke“. Sistem kočenja, opremljen radijalnom 4-klipnom Brembo M4.32 kočnicom i posebno razvijenim 330-mm mono diskom sa aluminijumskom prirubnicom, nudi kako na otvorenom putu tako i na trkaćoj stazi odličan početni zahvat, precizno doziranje i visoku snagu kočenja. 17-inčne felne od lake legure u Y-dizajnu, u kombinaciji sa Pirelli Diablo Rosso IV gumama (120/70 ZR17 spreda i 160/60 ZR17 pozadi), obezbeđuju sveukupno uspešno iskustvo vožnje. Za još sportskije zahteve mogu se postaviti gume poput Pirelli Diablo Supercorsa SC V3, ContiAttack SM 2 ili Michelin Power GP 2, kako bi se i bez grejača guma moglo pravo gasiti na stazi. Kod pravih trkačkih ambicija nude se čak i supermoto slick gume u posebnim dimenzijama, a zadnji prenos se može prilagoditi prema zahtevima staze. Funkcija „TYRE CALIBRATION“ u podešavanjima obezbeđuje da elektronika i quickshifter besprekorno funkcionišu i nakon zamene guma ili promene krajnjeg prenosa. Ipak, važno je znati da svaka promena krajnjeg prenosa poništava garanciju i onemogućava dalju vožnju motocikla u javnom saobraćaju.

Ukoliko se koriste slick gume, obavezno treba birati posebne supermoto slick gume i najmekšu mešavinu, jer superbike slick gume poput SC1 ili SC2 zavisno od staze ne mogu uvek biti optimalno održavane na temperaturi. Dodatna napomena se odnosi na retrovizore: Ducati je posude za tečnost kvačila i kočnice pričvrstio pomoću retrovizora na Brembo stezaljkama, tako da se posude sa skinutim retrovizorima ne mogu jednostavno pričvrstiti. Ipak, postoje brojna jednostavna i jeftina rešenja za ovaj problem, samo treba na vreme pre trening dana o tome povesti računa.

Monster se doduše predstavlja nešto manje sportski od Mono modela, ali nikako nije nesportski. I ovde u suštini važi isto: retrovizore dole, tablicu skini i pravac na trkaću stazu. Pirelli Diablo Rosso III gume su sasvim dovoljne za trening dane u zelenim ili plavim grupama, a zahvaljujući solidnom motoru i dužem krajnjem prenosu, Monster dobro izgleda i na bržim stazama poput Panoniaringa, Slovakiaringa ili u Brnu. Za još veće zadovoljstvo pri vožnji mogle bi biti od koristi gume poput Pirelli Diablo Supercorsa, Conti SportAttack ili Michelin Power GP 2. Onome ko se ne plaši grejača guma, na primer Michelin Power Slick 2 nudi vrlo neproblematične performanse u pogledu temperature i asfalta. I kod Monster modela se zadnji zupčanik može zameniti prema uputstvu za upotrebu, a i elektronika i blipper mogu se kalibrisati. Pri tome treba imati u vidu da to poništava garanciju i saobraćajnu dozvolu prema propisima o saobraćaju.

Vredna pomena je nešto pitomija kočnica Monster modela. Sistem sa dvostrukim 320-mm diskovima sa radijalnim Brembo M4.32 monoblok klještima nudi doduše dobro doziranje i dovoljno usporenje, ali bi mogao inicijalno malo oštrije da zahvati. Sistem kočenja standardnog Monster modela očigledno je usmeren ka praktičnosti za svakodnevnu upotrebu, zbog čega je potrebno nešto više snage ruke.

Kada je reč o elektronskim pomoćnicima, Mono RVE ima malu prednost. Nudi 3,8-inčni LCD zaslon u crno-beloj tehnici, koji je izuzetno čitljiv, kao i sveobuhvatan elektronski paket sa Ride-by-Wire sistemom, četiri načina vožnje (Sport, Road, Urban, Wet), četvorostepenim kurvenim ABS-om sa „Slide-by-Brake“ funkcijom, Ducati kontrolom proklizavanja, četvorostepenom kontrolom vožnje na stražnjem točku, Ducati Power Launch sistemom, potpunim LED osvetljenjem sa dnevnim svetlima, Dynamic Brake Light funkcijom, USB priključkom i litijum-jonskom baterijom ispod sedišta. Serijski quickshifter omogućava kako povećanje tako i smanjenje stepena prenosa. Monster u principu nudi sličnu raznovrsnost funkcija, međutim sa 4,3-inčnim TFT zaslonom u boji, bez specifičnih supermoto ABS/DWC funkcija i bez litijumske baterije.

Mono ili Monster? Ovo pitanje se može odgovoriti samo individualno, jer u velikoj meri zavisi od tipa vozača i sopstvenih zahteva prema motociklu. 698 Mono je pravi performans zabavni motocikl, koji je posebno pogodan za solo vožnju. Nudi impresivno ubrzanje, visoku agilnost i idealan je za sportske vožnje na otvorenom putu, kao i redovne izlaske na supermoto stazu. Dvocilindrični Monster takođe oduševljava sportskim performansama vožnje na otvorenom putu, ali je pogodan i za duže ture udvoje i vožnje po gradu. I trening dani na bržim trkaćim stazama su sa Monster modelom bez problema mogući.