Kako da postanem motociklistički trkač?

Kako se zapravo postaje motociklistički trkač? Ne hobi trkač, već jedan od onih malobrojnih koji jednog dana stanu na startnu poziciju Svjetskog prvenstva u Moto3 klasi i smiju sanjati o MotoGP-u. Da li se mora početi sa četiri godine? Da li je potreban otac koji je i sam trkao? Da li se već kao tinejdžer mora podrediti sve ostalo sportu? Ili je na kraju nešto sasvim drugo presudno?

Mladi talenat Máximo Quiles iz CFMOTO Aspar tima za ta pitanja je zanimljiv sagovornik. Španac ima tek 18 godina, a ipak je već stigao do tačke o kojoj većina mladih vozača može samo sanjati. Godine 2026. vodi Svjetsko prvenstvo u Moto3 klasi, a 2027. slijedi prelazak u Moto2. I zaista, njegov put je počeo vrlo rano.

"Počeo sam sa četiri godine. Voleo sam motocikle jako mnogo već kao malo dete. Na televiziji sam uvek gledao trke, a kada bih na ulici video motocikl, bio sam oduševljen", priča Quiles.

To oduševljenje nije došlo sasvim slučajno. I njegov otac je trkao motociklima, doduše ne profesionalno. U jednom trenutku je sinu kupio mini-moto. Time je počela karijera koja ga je danas već dovela do Svjetskog prvenstva u motociklizmu. Zanimljivo je, međutim, da priča nipošto ne počinje čudom od deteta koje od prvog trenutka nije htelo ništa drugo osim da vozi što brže.

"Na početku mi to uopšte nije pričinjavalo toliko zadovoljstva. Imao sam malo straha dok sam vozio. Jedan stariji vozač me udario i slomio sam ključnu kost. Nakon toga sam bio pomalo uplašen."

Tek postepeno se vratilo poverenje. "Korak po korak sam ponovo stekao samopouzdanje i onda mi se to zaista počelo sviđati. Od tada nikada nisam prestao da vozim." To je možda već prvi zanimljiv zaključak za roditelje koji u sopstvenom potomstvu naslućuju budućeg MotoGP zvezdu: čak ni kod vozača poput Quilesa početak nije bio pravolinijski. Talenat, izgleda, ne znači automatski i odsustvo straha.

Krenuti sa četiri godine ipak zvuči prokleto rano. Ali od kog uzrasta hobi zapravo postaje ozbiljna stvar? Za Quilesa postoji prilično jasna tačka: JuniorGP i Red Bull MotoGP Rookies Cup.

"Mislim da od JuniorGP-a i Rookies Cupa postaje ozbiljno. Od tada zaista postaje važno. Rookies Cup i JuniorGP su kao neki test. Ako si tamo dobar, možeš biti dobar i u budućnosti."

Garancija to naravno ipak nije. Uspeh u serijama za mlade vozače uopšte ne znači automatski i prelazak u kraljevsku klasu MotoGP.

"Ne znači da ćeš postati MotoGP vozač ili vozač u Svjetskom prvenstvu Moto3 samo zato što pobediš u Rookies Cupu. Ali ako si tamo dobar, možeš se boriti da ostvariš svoj san o MotoGP-u."

Sistem za mlade vozače rano vrši selekciju. Ko dođe na taj nivo, već se sreće sa najboljim mladim vozačima iz celog sveta. Sama brzina odavno više nije dovoljna. Rezultati, konzistentnost, fizička priprema, mentalna snaga i, ne na poslednjem mestu, sposobnost nošenja sa pritiskom odlučuju o tome ko dostiže sledeći nivo.

Ipak, Quiles se ne slaže sa idejom da se obavezno mora početi u predškolskom uzrastu. Pitam: "Šta bi bilo, na primer, sa dvanaestogodišnjakom ili četrnaestogodišnjakom koji tek tada otkrije svoj talenat? Da li je to prekasno?"

"Naravno da je danas veoma teško, konkurencija je velika. Ali ako imaš talenat, možeš uspeti. Nema granice. Možeš početi sa 12 ili 14 godina. Ako si dobar, imaš talenat i snagu za to, treniraš svaki dan i naporno radiš, možeš ostvariti svoj san. Sve je moguće."

Talenat, dakle, da. Rani početak pomaže. Ali bez rada ne ide. Kod samog Quilesa se između njegove Moto3 rookie sezone 2025. i sezone 2026. najviše promenio pristup.

"Prošle godine je za mene sve bilo u redu. Bio sam rookie i učio sam. Sada je sasvim drugačije. Imam više iskustva i zato je i moj stav drugačiji. Moram biti pametniji i razmišljati o svakoj akciji." Kao rookie još je moglo da se dogodi poneka greška. Danas on sam očekuje više od sebe.

"Ranije bi se mogla dogoditi neka glupa akcija jer sam bio rookie i učio sam. Mislim da je mentalitet jedna od najvećih promena."

Koliko strma bi ta kriva učenja trebalo da bude, pokazuje baš ove godine još jedna povreda ključne kosti. Nakon frakture zadobijene padom u Silverstonu, Quiles se vratio nekoliko nedelja kasnije u Aragónu. Fizički je, po sopstvenoj proceni, bio još daleko od normalnog stanja.

"U Aragónu sam bio na oko 70 procenata. Bile su to zaista dve teške nedelje. Vrlo često sam odlazio na fizioterapiju i pokušavao da sredim ključnu kost. Još nije bila zarasla i nisam imao mnogo snage."

Uprkos tome, pobedio je na trci. Povreda je ipak nešto promenila. Pre svega u kvalifikacijama Quiles je od tada odlučio da preuzima manje nepotrebnih rizika.

"Sada imam drugačiji stav. Korak po korak, ne prenagliti previše. To funkcioniše." To u prvi mah zvuči kao klasičan razvoj mladog vozača: manje mladalačke drskosti, više proračunatosti. Svjetsko prvenstvo se, naime, ne osvaja obavezno tako što se već na svakom treningu rizikuje glavom.

Quiles je to u našem razgovoru u petak vikenda u Misanu formulisao vrlo konkretno. Sa svojom velikom prednošću u prvenstvu, više ne mora da rizikuje sve u svakoj sesiji.

"Ranije sam hteo da rizikujem u svakoj sesiji. Sada sam opušteniji."

A šta se dešava u poslednjem krugu trke? Drugo mesto, komforna prednost u prvenstvu, protivnik neposredno ispred njega - da li zaista mora da napada?, pitam.

I ovde je Quiles zvučao iznenađujuće racionalno: "Zavisi ko je ispred mene i kako izgleda situacija. Naravno da ću pokušati. Ali ako vidim da je zaista rizično i da bi kod manevra preticanja mogao doći do kontakta ili pada, onda to neću učiniti."

Dva dana kasnije, u Misanu je usledio praktični ispit. David Almansa je vodio Grand Prix praktično od starta do poslednjeg zavoja. Quiles je ostao iza njega. Za lidera prvenstva drugo mesto bi bio odličan rezultat. Baš ona situacija o kojoj smo pričali u petak.

Biti razuman. Uzeti poene. Ne rizikovati nepotrebno.

Quiles je uradio nešto drugo. Ostao je do kraja uz Almansu, iz poslednjeg zavoja izneo dovoljno zamaha i na ciljnoj pravoj ga prestigao. Razdvojilo ih je 0,021 sekunde na cilju. Oduševljenje u Aspar hospitality prostoru bilo je bez granica, kakav finiš!

Time se Quiles ipak nije sasvim doveo u kontradikciju sa sobom. Jer u istom razgovoru pala je i jedna druga rečenica: "Obično pokušavam sve da pobedim."

Nedelju dana kasnije na Red Bull Ringu ta slika je postala još jasnija. Ovog puta Quilesu nije bio potreban foto-finiš. Almansa je vodio u Austriji, ali je pao u osmom krugu. Quiles je iskoristio priliku i osvojio svoju devetu pobedu sezone. Nakon Aragóna i Misana, to je bila treća uzastopna pobeda otkako se vratio nakon loma ključne kosti.

Time se sve manje postavlja pitanje da li Quiles može postati svetski prvak u Moto3 klasi, već kada će odluka pasti. Stvar, međutim, još nije sasvim gotova. Nakon Red Bull Ringa njegova prednost nad Davidom Almansom iznosi 131 poen. Preostalo je još sedam Grand Prixa - Japan, Indonezija, Australija, Malezija, Katar, Portugal i Valensija. Uz maksimalno 25 poena po trci, još ima 175 poena za osvojiti. Quiles, dakle, matematički gledano, još može biti pobeđen.

Već na sledećoj trci u Motegiju on može okončati tu matematiku. Ako Quiles napusti Japan sa najmanje 150 poena prednosti, biće siguran svetski prvak. Ako tamo, na primer, ponovo pobedi, Almansa bi morao biti najviše deseti da bi titula već bila odlučena.

Titula bi bila odgovarajući završetak njegovog vremena u Moto3, jer njegova budućnost je već izvesna. 2027. Quiles zajedno sa CFMOTO Aspar timom prelazi u Moto2. Time ostaje baš u onoj strukturi koja ga je već pratila kroz Moto3. Aspar je pre njega, između ostalih, Alberta Arenasa, Izana Guevaru i Davida Alonsa doveo tim putem iz Moto3 u srednju klasu.

Za Quilesa prelazak dolazi u zanimljivom trenutku. 2027. Moto2 dobija novi Triumph trkaći motor sa oko šest procenata većom vršnom snagom i većim obrtnim momentom. Motor će takođe biti lakši za dva kilograma. Pošto se između ostalog menjaju i nosači motora i usisni sistem, i proizvođači šasija moraju razvijati nove motocikle. Čak ni etablirani Moto2 vozači tako ne kreću jednostavno u novu sezonu sa poznatim materijalom.

Baš to Quiles vidi pre kao prednost: "Ako menjaju motocikle, to je za nas rookie vozače možda čak i bolje. Vozači koji već poznaju aktuelni motocikl takođe se moraju naviknuti na novi."

Pre svega, raduje se onome što u Moto3 po prirodi stvari nedostaje: više snage.

"Snaga. Mislim da će snaga biti najlepša stvar. Kočnice, snaga i kako se motocikl ponaša sa istrošenim gumama. Volim kada motocikl radi i kreće se." I vozački se već priprema za to. Moto3 je jako obeležena velikim grupama i vožnjom u zavetrini. Quiles, naprotiv, već od svojih godina u Talent Cupu svesno pokušava da vozi sam.

"Volim da vozim sam i radim na sopstvenom tempu. To te čini boljim vozačem."

U Moto2 postaje važno baš to: manje obraćati pažnju ko ti daje zavetrinu, više na sopstveni tempo i sopstvenu liniju. Quiles takođe veruje da bi mu veći Moto2 motocikl mogao fizički odgovarati. On je relativno visok za Moto3 vozača i prilikom objave svog prelaska objasnio je da bi mu duge ruke mogle pomoći na većem motociklu. Ali pre svega jedva čeka da prvi put vozi Moto2.

Možda baš u tome leži odgovor na prvobitno pitanje: Kako da postanem trkač?

Može se početi sa četiri godine. Može se voziti mini-moto, učestvovati u Talent Cupovima i preko JuniorGP-a i Rookies Cupa raditi put nagore. Mora se trenirati, učiti da se razumeju podaci, nositi se sa pritiskom i u jednom trenutku shvatiti da se svetsko prvenstvo ne osvaja na svakom treningu.

Mladog vozača se može naučiti da bude razuman.

Ali ostati gladan i taj jedan refleks da se u poslednjem zavoju ipak drži gas do kraja - to se verovatno ne može naučiti.