Triumph Tracker 400 vs. Royal Enfield Guerrilla 450

Modelom Tracker 400, Triumph proširuje svoju uspešnu 400 platformu za četvrtu varijantu i predstavlja motocikl koji je dosledno osmišljen za dinamiku vožnje. Royal Enfield sa Guerrillom 450, s druge strane, sledi potpuno drugačiji pristup. Iako njen Sherpa jednocilindrični motor potiče direktno iz uverljivog modela Himalayan 450, ovde su umesto avanturističkih gena u fokusu praktičnost za svakodnevnu upotrebu i jednostavno zadovoljstvo pri vožnji. Oba motocikla se kreću u samom centru žestoko osporavanog A2 segmenta, razvijaju oko 40 KS, teže manje od 190 kilograma i koštaju znatno manje od 7.000 evra. Na prvi pogled, dakle, izgleda kao ravnopravan duel. Međutim, na putevima oko mesta Neukirchen am Großvenediger, mesta održavanja motociklističkog festivala „Newchurch Summit“, otkrivaju se dva potpuno različita karaktera.

Već u mirovanju postaje jasno da oba proizvođača postavljaju različite prioritete. Triumph deluje kao izliven iz jednog komada i ispunjava čak i premijum zahteve. Čisti zavareni šavovi, kvalitetno lakirani dodatni delovi i kvalitet materijala koji postavlja standarde u ovoj klasi gotovo da ostavljaju utisak znatno skupljeg motocikla. Posebno komponente u potpuno crnoj boji, kompaktan rezervoar od 13 litara, table sa startnim brojevima i uzdignut dupli izduvni sistem daju Trackeru samosvojan izgled. Iako se zasniva na poznatoj 400 platformi, nikako ne deluje kao blago modifikovana Speed 400, već poseduje sopstveni, jasan identitet. Guerrilla 450, s druge strane, sledi simpatično nekomplikovan retro pristup. Okrugli farovi, klasičan rezervoar i jednostavne linije podsećaju na tradicionalne naked bajkove, dok istovremeno moderan TFT displej i LED osvetljenje ostavljaju savremen utisak. Izrada je za tu cenu apsolutno ubedljiva i predstavlja ogroman korak napred za Royal Enfield, ali ipak ne dostiže sasvim nivo završne obrade Triumpha. Pre svega kod jednostavnih ručica kočnice i kvačila, kao i kod pojedinih plastičnih delova, primećuje se da je Royal Enfield dosledno vodio računa o atraktivnoj prodajnoj ceni.

Čim sednete na oba motocikla, odmah se oseti razlika u filozofiji. Guerrilla dočekuje vozača izrazito opušteno. Sa svega 780 milimetara visine sedišta, spada među najniže motocikle u svojoj klasi. Širok upravljač leži prijatno u rukama, kut koljena ostaje opušten, a uzak srednji deo motocikla obezbeđuje siguran oslonac čak i nižim vozačima. Baš u gradskom saobraćaju odmah uliva poverenje. Tracker ide potpuno drugačijim putem. Triumph je upravljač u odnosu na Speed 400 postavio oko 13 centimetara niže, a istovremeno ga je proširio. Nožne oslonce je pomerio znatno unazad i naviše. Zbog toga vozač sedi znatno aktivnije na motociklu. Više težine je na prednjem točku, što na prvi pogled deluje malo sportskije, ali se najkasnije na krivudavim seoskim putevima to isplati. Prednji točak pruža više povratnih informacija, a vozač se oseća snažnije uključenim u sam tok vožnje. Ipak, Tracker ostaje iznenađujuće upotrebljiv za svakodnevnu vožnju. Visina sedišta od 805 milimetara na prvi pogled zvuči veće, ali zbog uskog sedišta kontakt sa tlom uspeva bez problema. Čak se i duže deonice mogu preći bez tegoba, iako Guerrilla u celini nudi opušteniji, gotovo kruzerski položaj sedenja.

Iako oba motocikla nominalno nude gotovo identične vrednosti snage, njihovi motori teško da mogu delovati različitije. Sherpa-450 motor Royal Enfielda iz 452 kubna centimetra crpi 40 KS i 40 njutn-metara. Njegova snaga jasno leži u donjem i srednjem opsegu obrtaja. Već malo iznad broja obrtaja u praznom hodu, jednocilindrični motor radi čisto i bez trzaja. U svakodnevnoj vožnji to znači opušteno klizanje bez stalnog menjanja brzina. Baš u gradskom saobraćaju ili na krivudavim seoskim putevima, Guerrilla se može prijatno voziti prelenjo za menjanje brzina. Tek u gornjem opsegu obrtaja motor pomalo gubi na snazi. Nikada ne tera vozača da ga izvede do granice okretaja, već pre svega prenosi smirenost. Sasvim drugačije se predstavlja 398-kubni jednocilindrični motor Triumpha. Novim bregastim vratilom i izmenjenim vremenima razvoda njegov karakter je ciljano izoštren. Maksimalna snaga takođe raste „samo“ na 42 KS, ali odlučujući je način na koji se snaga razvija. Motor spontanije reaguje na gas, primetno radosnije se penje u obrtajima i podstiče vozača da brzine vozi duže do granice okretaja. Tamo gde Royal Enfield rano motiviše na više brzine, Triumph želi da se vozi do visokih obrtaja. U direktnom poređenju Guerrilla deluje snažnije pri izlasku iz oštrih zavoja, dok Tracker ubrzava življe i sportskije. Nijedan od dva motora nema snagu u izobilju, ali upravo u tome leži njihov šarm: oba se mogu voziti gotovo neprestano na granici, a da pritom ne preopterete vozača. I kod menjača oba proizvođača pokazuju ubedljivo izdanje. Royal Enfield menja izrazito meko, Triumph pomalo oštrije i mehaničkije. Pomoćnik za menjanje brzina se, međutim, uzalud traži kod oba takmaca u ovom testu. Oba kvačila, s druge strane, rade prijatno lako i čine gradski saobraćaj dečjom igrom čak i bez drvosečkih rukava.

Razlike se neprekinuto nastavljaju i kod šasije. Guerrilla iznenađuje najpre iznenađujuće komfornim osnovnim podešavanjem. Poklopce šahtova i loše delove asfalta uglavnom solidno filtrira, a da pritom ne deluje spužvasto. Baš na lošim seoskim putevima ili u urbanoj svakodnevici motocikl deluje izrazito smireno, da nije te malo preslabo prigušene vilice, koja povremeno izaziva nemir u nagibu. Triumph, s druge strane, sledi znatno čvršće podešavanje. To, međutim, nikako ne znači nedostatak komfora. Šasija osetljivo reaguje na male neravnine, ali u celini pruža znatno više povratnih informacija. Posebno kod brzih promena pravca ili pri oštrom kočenju u zavoju, Tracker ostaje mirniji i pruža znatno više poverenja u prednji točak. Tome se dodaje i prednost u težini. Sa svega 173 kilograma spremnog za vožnju, Triumph je oko jedanaest kilograma lakši od Guerrille. Na papiru ova razlika deluje umereno, ali u praksi Tracker deluje znatno lakše. Igrivo pada u nagib, jedva zahteva snagu na upravljaču i menja liniju gotovo intuitivno. Guerrilla ostaje takođe prijatno okretna, ali u direktnom poređenju deluje malo staloženije i mirnije.

Najkasnije na krivudavom seoskom putu postaje jasno da Triumph i Royal Enfield potpuno drugačije tumače temu zadovoljstva pri vožnji. Guerrilla 450 osvaja svojom uravnoteženošću. Od vozača gotovo da ne zahteva navikavanje i već posle nekoliko kilometara pruža osećaj poznatog. Sherpa jednocilindrični motor snažno gura iz srednjeg opsega obrtaja, udobno podešena šasija poslušno ublažava neravnine, a neutralna geometrija obezbeđuje predvidljivo ponašanje pri ulasku u zavoj. Baš na promenljivim asfaltnim podlogama Royal Enfield ostaje prijatno smiren. Triumph, s druge strane, sledi znatno aktivniji pristup. Već pri prvom ulasku u zavoj primećuje se koliko direktno reaguje na impulse upravljača. Niži upravljač, nožni osloni pomereni dalje unazad i sedeći položaj više orijentisan ka prednjem točku dovode do toga da vozač znatno intenzivnije radi sa motociklom. Tracker ne zahteva veće umeće, ali pruža znatno više povratnih informacija. Posebno prilikom kočenja u zavoju prednji točak ostaje potpuno jasno čitljiv, dok se u nagibu precizno drži izabrane linije. Prednost u težini dodatno pojačava ovaj utisak. Jedanaest kilograma na papiru ne zvuči dramatično, ali u direktnom poređenju Tracker deluje gotovo za jednu klasu lakše. Promene pravca uspevaju igrivo, oštri zavoji gube svoju strahotu, a čak i spontane korekcije linije zahtevaju jedva nešto snage. Time nastaje zanimljiva razlika: Guerrilla vozi izrazito udobno, dok Tracker izaziva zavisnost. Sa njim automatski tražite sledeću kombinaciju zavoja, kočite malo kasnije, ulazite u zavoj odlučnije i ranije ponovo ubrzavate. Ne zato što bi bio znatno brži, već zato što vozaču pruža malo više poverenja.

Kočioni sistem Royal Enfielda pouzdano usporava i pruža dovoljno rezerve za svoju klasu snage. Ručica, međutim, zahteva malo više snage šake pre nego što nastupi solidno usporavanje. To nikako nije loše, ali pre ostavlja utisak udobno podešene, za početnike prijatne svakodnevne kočnice nego sportskog sidra. ByBre kočioni sistem Triumpha, s druge strane, deluje direktnije. Tačka pritiska i doziranje ubeđuju odmah i odlično se slažu sa preciznim prednjim delom. Baš na krivudavim deonicama tako nastaje skladan celokupan paket. Tracker pruža više poverenja pri kasnom kočenju u zavoju, a da pritom ne deluje nervozno ili preterano agresivno.

U svakodnevnoj upotrebi slika se delimično menja. Niska visina sedišta od svega 780 milimetara, opuštena ergonomija i glatka karakteristika motora čine Guerrillu izrazito nekomplikovanim saputnikom. Baš u gustom gradskom saobraćaju ona pokazuje svoje snage. Kvačilo i menjač rade lako, motor čisto prihvata gas već iz niskih obrtaja, a razvoj toplote ostaje prijatno nizak čak i pri letnjim temperaturama. Udobna šasija suvereno guta rupe na putu i dodatno povećava udobnost vožnje. Sportskiji kut koljena Triumpha i sedeći položaj snažnije orijentisan ka napred, s druge strane, zahtevaju malo više angažovanja, ali ostaju iznenađujuće podnošljivi u svakodnevnoj upotrebi. Mala težina olakšava manevrisanje i oštre okrete, dok uska silueta takođe bez problema prolazi kroz gust saobraćaj. Ko pretežno putuje na posao ili se svakodnevno vozi kroz centar grada, ipak će se verovatno brže osećati kao kod kuće na Royal Enfieldu. Triumphu je potrebno nešto duže vreme navikavanja.

Uprkos svim razlikama, oba motocikla povezuje jedna zajednička osobina: duge autoputske deonice ne spadaju u njihove paradne discipline. Guerrilla suvereno drži brzine putovanja oko 130 km/h i pritom ostaje ugodno stabilna. Međutim, vibracije tipične za jednocilindrične motore znatno se pojačavaju sa porastom brzine. Za povremene autoputske deonice to je sasvim dovoljno, ali putovanja od nekoliko sati brzo postaju naporna. I Triumph se na autoputu oseća manje kao kod kuće. Njegov motor koji rado turira mora jače da radi za veće brzine, usled čega se takođe javljaju osetne vibracije na upravljaču i nožnim oslonima. Tome se dodaje praktično nepostojeća zaštita od vetra, koja dodatno opterećuje vozača. Oba motocikla se prevashodno smatraju mašinama za seoske puteve i grad – i baš tamo se osećaju najbolje.

U pogledu opreme, poen jasno ide Royal Enfieldu. Moderan TFT displej Guerrille deluje kvalitetno, nudi povezivost sa pametnim telefonom i omogućava čak i navigaciju preko Google Maps-a direktno na instrument tabli. Tu su još i USB-C priključak, ride-by-wire i načini vožnje – karakteristike opreme koje u ovoj cenovnoj klasi nikako nisu podrazumevane. Triumph ostaje svesno puristički. Klasičan okrugli brzinomer savršeno pristaje uz stil Trackera i ubeđuje odličnom čitljivošću, ali u direktnom poređenju deluje znatno jednostavnije. ABS, kontrola proklizavanja koja se može isključiti, LED osvetljenje i USB priključak pokrivaju najvažnije funkcije, dok se Triumph svesno odriče načina vožnje ili povezivosti. Zanimljivo je da se ovi dodaci tokom vožnje jedva primećuju kao nedostatak. Tracker se dosledno fokusira na suštinu i uopšte ne pokušava da impresionira tehnikom. Odnos cene i performansi Cenovno su oba motocikla bliža jedan drugom nego što bi se na prvi pogled moglo pretpostaviti. Royal Enfield Guerrilla 450 u Nemačkoj startuje već od oko 5.700 evra (u Austriji 6.300 evra) i time spada među najpovoljnije motocikle svoje klase snage. Za taj novac kupac dobija ne samo snažan jednocilindrični motor, već i iznenađujuće obimnu opremu. Triumph Tracker 400 košta oko 6.245 evra u Nemačkoj, odnosno 6.895 evra u Austriji. Doplata u odnosu na Royal Enfield je primetna, ali se sasvim može opravdati kvalitetnijom izradom, manjom težinom i dinamičnijim podešavanjem vožnje.

Iako su oba motocikla na papiru iznenađujuće slična, obraćaju se različitim tipovima vozača. Royal Enfield Guerrilla 450 je opušteni univerzalac. Kombinuje elastičan motor sa udobnom ergonomijom, uravnoteženom šasijom i modernom opremom u motocikl koji praktično svakome odmah uliva poverenje. Baš početnici, oni koji svakodnevno putuju na posao ili vozači koji traže nekomplikovano zadovoljstvo pri vožnji, ovde nalaze izuzetno atraktivan celokupan paket sa odličnim odnosom cene i performansi. Triumph Tracker 400, s druge strane, namenjen je vozačima koji svesno traže zavoje. Deluje lakše nego što bi se moglo pretpostaviti na osnovu podataka, pruža izvrsne povratne informacije i oduševljava preciznošću koja u ovoj klasi zapremine motora nikako nije podrazumevana. Motor koji rado turira, aktivnija ergonomija i kvalitetna izrada daju mu znatno sportskiji karakter. Na kraju, dakle, manje odlučuje snaga motora, a više lična filozofija vožnje. Ko želi da bude u pokretu što opuštenije i ceni komfor kao i modernu opremu, biće srećan sa Guerrillom 450. Ko, s druge strane, želi da uživa u svakom zavoju i traži lagan motocikl sa odličnim osećajem vožnje, u Trackeru 400 pronalazi jedan od najdinamičnijih A2 naked bajkova na tržištu. Oba rodstera impresivno dokazuju da zadovoljstvo pri vožnji odavno više ne zavisi od 100 konjskih snaga ili kompleksne elektronike. Royal Enfield čini svakodnevicu prijatnijom, Triumph čini seoski put uzbudljivijim. I baš zato oba imaju svoje potpuno opravdano postojanje.