Od oštrih krivina do strmih uspona: Saveti za enduro početnike

To je bio jedan od onih trenutaka koji svakom enduro početniku ubrizgava adrenalin kroz vene: Ispred mene se prostirao strm uspon, čija je površina bila pokrivena rastresitim šljunkom poput varljivog mozaika klizavih kamenčića. Puls mi je ubrzao na obrtaje koje ni moj 450 kubikaš ne može dostići. Podlaktovi su mi se ukočili na upravljaču kao dva škripca, a misao "Zašto ja ovo sebi radim?" proletela mi je kroz glavu. Da li vam je to poznato?

Kao urednik na 1000PS.at, testirao sam brojna motocikla na asfaltu, ali teren je potpuno drugačiji svet. Svet u kojem čak i iskusni vozači na putevima ponovo postaju početnici i suočavaju se s izazovima koje nikada ne biste sreli na glatkom asfaltu. Nakon mnogo sati u sedlu raznih endura i nekoliko bolnih lekcija, želim danas da se osvrnem na najčešće probleme s kojima se suočavaju terenski početnici – i kako ih možemo rešiti.

Prva prepreka na kojoj mnogi od nas posustanu: oštre krivine na šljunku. Ili se srušimo na stranu kao oboreno drvo, ili promašimo uski radijus i iznenada završimo u žbunju. Problem obično nije tamo gde mislimo da jeste.

Glavni izazov kod uskih krivina je – možda ste to već naslutili – tehnika pogleda. Na terenu ova veština postaje još zahtevnija, jer nas pogled magično privlače svaka podmukla stena i duboka kolotrazina – kao sirene koje žele da nas odvedu u propast.

Moj najvažniji savet: Usmerite svoj pogled koncentrisano ka izlazu iz krivine! Ne samo oči, već i osovinu ramena i gornji deo tela blago okrenite prema ciljanom mestu. Motocikl će vas pratiti kao da je vođen magijom.

Kod tvrdoglavih i grubih mašina pomaže trik koji sam otkrio tek nakon mnogih neuspelih pokušaja: Vozite u prvoj brzini, balansirajte motocikl kvačilom i gasom, ali koristite zadnju kočnicu za fino doziranje. Ona izvanredno stabilizuje motocikl i ublažava iznenadne trzaje ili neočekivane udare motora. Tako možete čak i neposlušne endure provesti kroz najuže krivine kao što krotitelj vodi svoju zver.

Da li vam je poznato? Nakon dvadeset minuta vožnje po šljunku, vaše podlaktice se osećaju kao da vam je neko ubrizgao brzo vežući cement u krvotok. Ovaj ozloglašeni "arm-pump" je kao lampica upozorenja na kontrolnoj tabli – signalizira da nešto nije u redu.

Ukočene podlaktice su nepogrešiv znak da imate previše stresa i napetosti u sedištu. Držite se za upravljač kao davljenik za pojas za spasavanje. Rešenje, iznenađujuće, nije u vašim rukama, već u vašoj glavi i disanju.

Ritual koji mi uvek pomaže: Deset puta duboko udahnite i izdahnite. Svesno usmerite pogled daleko napred, preko sledećeg brda. Uživite se u pejzaž, usvojite pozitivne misli. Zvuči ezoterično? Možda, ali deluje kao čarolija protiv ukočenih ruku.

Umesto da pokušavate očajnički da opustite prste (što obično dovodi samo do još veće ukočenosti), fokusirajte se na zglobove laktova. Uradite to kao u ples ptica – pustite laktove da kratko lepršaju gore-dole, protresite ih opušteno. Možda izgleda smešno, ali ovaj mali trik mi je često pomogao da prevarim svoje ruke i zauzmem opušteniji položaj na upravljaču.

Većina novih vozača na terenu – uključujući mene – nepotrebno sebi otežava život. Troše energiju kao pregrejan motor, posebno pri ubrzavanju i usporavanju. Svaki put kada kočimo ili dajemo gas, vozimo uzbrdo ili nizbrdo, moramo se boriti s našom muskulaturom protiv sila ubrzanja. To je kao da stojimo u oluji i pokušavamo se suprotstaviti vetru samo snagom mišića.

Ključna spoznaja mi je došla kao otkrovenje: Ravnoteža na osloncima za noge je ključ! Kada stojite na osloncima za noge, možete postizati maksimalan efekat uz minimalne pokrete. Kao da se iznenada pretvarate iz nespretnog pešaka u elegantnog plesača.

Počnite na jednostavnim, ravnim deonicama: Stanite na oslonce za noge i eksperimentišite s pozicijom vašeg gornjeg dela tela tokom ubrzanja i kočenja. Cilj je da sile preusmerite direktno u oslonce za noge i kolena, bez pritiska na ruke.

Moj zlatni savet: Ne pokušavajte se divlje naginjati napred ili nazad. Najefikasniji način da promenite svoju poziciju leži, iznenađujuće, u zglobovima članaka. Minimalne promene ugla tamo imaju neverovatan uticaj na vaš celokupan centar gravitacije. Uz minimalan napor, maksimalan učinak – kao dirigent koji laganim zglobom ruke upravlja celim orkestrom.

U kampu za vozače često me ismevaju. Zašto imaš Öhlins ogibljenje na svom motoru? Ti si bez talenta. "Upravo zato!" Glasi moj odgovor! Na terenu je to nešto drugačije nego na putu. Na terenu ogibljenje sa tuniranjem odgovara svim ciljnim grupama. U svojim hard enduro motociklima uvek koristim komponente ogibljenja od Öhlins-a. Na primer, ovu viljušku. Ugradnju i podešavanje na "supermeko" za mene radi firma Damianik. Moja prednost: Udari se jednostavno bolje ublažavaju. To je dramatično kod trka kao što je KRKA Enduroraid. Tamo se vozi 2 dana, praktično 99% vremena po kamenju. Kvalitetno tunirano ogibljenje jednostavno bolje apsorbuje udare nego fabričko ogibljenje. To štedi telo i kondiciju. I to posebno odgovara manje talentovanim vozačima!

Strmi uspon – za mnoge prava planina straha, strmija od ubrzanog pulsa pri pogledu na njega. Strah od strmog uspona leži duboko, ali najveći problem nije sam uspon, već naš neodlučan pristup. Najčešći razlog za neuspeh na strmom usponu je jednostavan i iznenađujući: nedovoljna brzina. Približavamo se oprezno, gotovo šunjajući, kao da se prikradamo uspavanom zmaju. Ali upravo takvo ponašanje zapečati naš neuspeh, pre nego što uopšte stignemo do podnožja uspona.

Pragmatično pitanje koje sebi uvek postavljam: Šta je veći problem – biti prebrz ili prespor na strmom usponu? Odgovor je jasan: Prespor pristup je izazov koji više znoji. Na usponu je uvek moguće smanjiti brzinu, ali povratiti izgubljenu brzinu je kao skupljanje prosute vode.

Brzina stabilizuje kao nevidljivi korset. Ona je čarobni napitak koji mnoge probleme u enduro vožnji pretvara u ništa. Pogotovo kada levo i desno od strmog uspona nema opasnih provalija, već samo žbunje ili blage livade, možete se upustiti u "neprijatne brzinske dimenzije". Pad bi tada bio dosadan, ali strmi usponi spadaju – suprotno intuiciji – u delove gde se dešavaju manje teške povrede nego na drugim deonicama.

Pri prelazu na strmi uspon dajem svestan impuls celim telom u oslonce za noge, u kombinaciji sa poslednjim gasom – kao bacač koplja, koji celo telo ulaže u odlučujući hitac. Nakon toga je važno postaviti težinu tako da prednji točak ne poleti ka nebu kao raketa pri lansiranju.

Česta zabluda na strmom usponu: previše razmišljanja o trakciji i zadnjem točku. Mnogo je važnije dati prednjem točku dovoljno pritiska i vođenja. Nekontrolisan prednji točak uništava više brzine nego što i najbolja trakcija na zadnjem točku može nadoknaditi. To je kao na tandemu – ako prvi vozač izgubi orijentaciju, ne pomaže što drugi vozač besomučno okreće pedale. Bilo da stojite ili – kada su energetske rezerve već iscrpljene – sedite: Prebacite svoju težinu napred, stavite pritisak na prednji točak. On će vam zahvaliti time što će vas odvesti tamo gde želite, umesto da vas odvede tamo gde ne želite biti.

Vožnja endura po terenu nije čarolija, već zanat – onaj koji zahteva strpljenje, vežbu i nekoliko trikova. Sa pravom tehnikom pogleda savladaćete oštre krivine, sa opuštenim rukama ostajete duže sveži, sa pametnim prebacivanjem težine štedite energiju, a sa pravim zamahom savladavate svaki strmi uspon.

Najvažnija spoznaja iz mojih terenskih avantura: Najveća prepreka se obično nalazi između naših ušiju. Kada prevaziđemo naše mentalne blokade, prepreke se odjednom pretvaraju u izazove, a izazovi u uživanje. Zato: Duboko udahnite, pogled napred, gas do daske – i pravac u avanturu!